Lav i šarplaninac

Autor: Petrit Selimi

Bivši britanski premijer Lord Palmerson je jednom rekao da Britanija “nema ni stalnih prijatelja, ni neprijatelja – stalni su samo interesi”.

Cini se da ovakav realan opis medunarodnih odnosa ne odgovara odnosima izmedu Ujedinjenog Kraljevstva i Kosova.

Ako interese merimo egzaktnim jedinicama državnih "interesa”, odnosi sa Londonom treba da budu mnogo manje prioritetni. Prosto, sa Britanijom imamo veoma malu trgovinu, iz nje uvozimo manje od 1% naših potreba, dok mi ne predstavljamo ni merljivi procenat britanskog uvoza. Britanija nije veliki investitor na Kosovu i sa oko 20 miliona evra investicija, prema najnovijim zvanicnim podacima, zaostaje za mnogim drugim, pa i manjim zemljama, kao što je Slovenija.

Takode, naša dijaspora u Britaniji broji oko 40,000 ljudi, mnogo manje od našeg prisustva u Nemackoj, Americi ili Švajcarskoj (i zato što londonski "povratnici" imaju neproporcionalan uticaj na društveni i kulturni život).

Kosovo nije clan važnih medunarodnih foruma u kojima naš glas može da ima bilo kakvu ulogu, tako da  imamo mali uticaj kojim bi mogli da privucemo britanski interes.

Dakle, ako indikatori državnog “interesa” kao što su novac ili politicki uticaj diktiraju snagu odnosa izmedu dve države, tada Kosovo nema nikakav razlog da bi moglo da racuna da  Kraljevstvo ude  u krug najvecih strateških prijatelja, dok Britanija ima još manje razloge da se bavi nama.

Ali ovaj poseban odnos je klasican primer kako istorija – a usudio bih se da kažem i osecanja – imaju ulogu u medunarodnim odnosima.

Na kosovskoj strani nikada necemo zaboraviti ulogu britanskog premijera Blera u oslobadanju Kosova i zaustavljanju Miloševica na Balkanu; A ne zaboravljamo ni cinjenicu da je Britanija bila najsnažniji partner u nezavisnosti i priznavanju Kosova.

Na britanskoj strani, javnost možda i ne zna puno o Kosovu, van zamagljenog secanja na rat iz 1999. godine, ali državna administracija koju cine Ministarstvo spoljnih poslova (FCO) i Ministarstvo odbrane (MOD), imaju snažno kolektivno secanje sa carskom tradicijom. Predvodeci celu Evropu po pitanju Kosova, postalo je prirodno da Britanija želi da Kosovo bude uspešna prica. Mnoge diplomate i vojnici su investirali u nas, a ovaj odnos bi lako mogao da se prevede kao "interes”, ali i “osecanje”.

Oto fon Bizmark je kazao: “Ceo Balkan ne vredi nijedne jedine kosti nemackog vojnika” – još jedna  izjava koja takode opisuje državne interese koji su bili jednako validni u Londonu i Parizu u to vreme – koje je Balkan uvukao u plamen Prvog svetskog rata kada su države koje su izjavljivale da nemaju interese u regionu pobile jedne drugima milione ljudi.

Ali ako istorija definiše razloge zašto je veza snažna, kakva ce onda biti buducnost odnosa izmedu Londona i Prištine? Uspeh britanske politike svakako bice stabilan region, koji je potpuno integrisan u EU i NATO. To je i glavni zahtev samog Kosova, zbog više nego egzistencijalnih razloga. Hocemo li zaboraviti jedni druge kada ostvarimo ove strateške ciljeve? Naravno da ne. Veze treba intenzivirati i uciniti ih raznolikijim.
Mi moramo da se pridružimo i da imamo glas u svetskoj bezbednosnoj arhitekturi i diplomatiji, tako da cemo da se odužimo Britaniji konkretnom podrškom.

Država ima mali uticaj na ekonomiju. Kompanije i potrošaci su oni koji utvrduju prioritete, ali sa sigurnošcu možemo reci da ce ekonomska razmena rasti sa rastom kosovske privrede i otvaranjem investicionih mogucnosti u rudarstvu.

Možda ce Olimpijada u Londonu 2012. godine biti prva na kojoj ce se neki kosovac boriti za medalju. Ako se to desi, britansko predsedništvo olimpijskih igara imace fundamentalnu ulogu.

Treba jacati kulturne veze iako su kontinuirane od završetka rata: prva originalna predstava u Nacionalnom pozorištu posle 1999. godine bila je Hamlet, poznatog režisera Dejvida Gotarda, dok je naredne godine ikona britanske muzike Morceba održala lep koncert u Prištini.

Medunarodni odnosi definitivno definišu u punom dijapazonu kontakte izmedu ljudi u dve države. Dakle, te odnose sa Londonom treba jacati.

Broj kosovskih studenata koji studiraju u Britaniji nije prevelik, ali je kvalitet dosta visok, a mnogi od njih se vrate da bi imali važne uloge, na primer u vladi, ali i u opoziciji, medijima i civilnom društvu.

Oni britanci koji su na jedan ili drugi nacin doprineli Kosovu u razlicitim oblastima života – na primer, autor Kristofer Hicens, istoricar Noel Malkolm, politicar Denis MakŠejn, aktivistkinja Bjanka Džeger, vojni general Ser Majk Džekson - nastavice sa svojim interesima i dovešce nove ljude u mrežu licnih odnosa koji cine tkivo britansko - kosovskih odnosa. Prošlog meseca nam je u gostima bio Alister Kempbel, glavni i najodaniji Blerov savetnik, koji je napravio medijsku strategiju tokom rata 1999. godine, koja je i dovela do vojne intervencije. Premijeru Taciju, kao starom kucnom prijatelju doneo je mudre ideje za naše putovanje napred.

Na kraju da pomenemo da su britanski i kosovski MIP zajednicki investirali u Britanski savet u cilju jacanja kulturnih veza, javne diplomatije i akademske razmene, koji za cilj imaju evropske integracije Kosova.

Ukratko, to je prijateljstvo koje ce se samo produbljivati i obnavljati u narednim godinama.

Autor je:
Zamenik ministra spoljnih poslova. Clanak je objavljen u najstarijem diplomatskom casopisu u svetu, “The Diplomat” u Londonu. Naslov je redakcijski.