Dijalog uvek i svuda

Petrit Selimi, 9. septembar 2011.

Jedan od glavnih argumenata protiv dijaloga sa Srbijom koji se odvija uz podršku EU i SAD je taj da Kosovo ne treba da razgovara sa Srbijom dok Srbi ne priznaju našu nezavisnost. Na planu regulisanja unutrašnje državnosti, to se prevodi u konacan zahtev da kosovski Srbi bezuslovno priznaju Ustav Kosova ako žele da budu legitimni politicki akteri.

Kao prvi deo ove argumentacije, a takode i drugi njen izvedeni deo cini se potpuno ljudskim i normalnim uslovljavanjem. Ali samo u idealnom svetu (ne u idealizovanom). Problem je taj što je jedini nacin da nas Srbija prizna da ne bojkotujemo razgovore pod pokroviteljstvom OUN, EU i SAD na osnovu rezolucije Generalne skupštine koja uvažava mišljenje MSP.

Državni integritet, izjave lidera od dr Ibrahima Rugove do premijera Hašima Tacija i predsednice Atifete Jahjaga i politicki konsenzus o tome kakvu državu želimo, koji su sublimirani u izglasavanju Deklaracije, su potpuno zasnovani na konceptu da je Kosovo suprotstavljeno Srbiji, koja je iskljucivi krivac za tragedije na Balkanu. Kada se Srbija suprotstavljala svetu i dijalogu tokom devedesetih, predsednik Rugova je nudio dijalog i mir. Kada je Srbija pocela da sprovodi nasilje, OVK nije odgovorila sa teroristickim napadima po Srbiji koji bi ugrozili civile, vec je pocela potpuno odbrambeni rat. Kada je Srbija bila protiv ukljucivanja i demokratskih izbora u vreme UNMIK-ove administracije, Kosovo se pokazalo još inkluzivnijim i otvorenim prema manjinama, kao ravnopravnim gradanima. Kada je Srbija spaljivala ambasade, Kosovo je slavilo nezavisnost zajedno sa celim svetom. Kosovo niujednom trenutku i nikad ne treba da se povlaci od stola dok je potpuno ravnopravna strana za stolom i ako za stolom sede predstavnici SAD, OUN i EU.

OUN i EU namerno pominjemo, jer su i jedna i druga organizacija integralni deo našeg putovanja u narednim godinama. Ne možemo postati clanovi EU ako nismo postali clanovi OUN. Ne možemo da postanemo clanovi OUN ako dok još nismo postali clan Kosovo ignoriše rezolucije Generalne skupštine. Odgovorno rukovodstvo ne sme da pravi takve amaterske greške samo da bi zadobilo nekoliko „patriotskih“ poena u medijskim nastupima. Takode, dijalog je i dalje put za koji se zalaže EU. U meduvremenu, u tranzicionoj fazi, ICO treba da bude nacin za koji se zalažu SAD i prijatelji Kosova koji štite Kosovo od bilo kakve letargije, nazadovanja ili status kvoa. To je trenutna arhitektura i ne može se jednostrano promeniti. Nezavisnost Kosova nije bila jednostrana, vec koordinisana. Bilo kakva promena medunarodne arhitekture takode bi zahtevala koordinirani pristup.

U deceniji koja je pred nama moracemo da vodimo dijalog i sa „crnim davolom“, da bi smo ispunili uslove za clanstvo u EU. Ti uslovi su teški, ali sada se zna da su jedini nacin za stvaranje društva ravnopravnih, sa zaštitom ljudskih prava, sa ekonomskim napretkom. Nemojmo da nas zavarava neko ko misli da Kosovo može da se razvija u narednim godinama ignorišuci EU koja je ekonomski i vojno investirala najmanje 8 milijardi evra u Kosovo u poslednjih 10 godina, ne racunajuci rat koji je vodio NATO.

Neki kažu da su rešenja statusno neutralna i da je to dokaz da cilj dijaloga nije priznavanje Kosova.

I ovaj stav je u neku ruku nelogicno vrcenje u krug. Razgovori su statusno neutralni jer nas Rusija i Kina nisu priznale u Savetu bezbednosti. Cak i ako nas prizna 99 posto država, nepriznavanje od strane Rusije nam onemogucava clanstvo u OUN, dakle clanstvo i u EU. Moramo da vodimo dijalog i sa Rusijom, dakle Srbijom o pitanjima koja bi omogucila priznavanje korak po korak.

Jedini put je put integracionih procesa u EU. Srbija ima kao prioritet clanstvo u EU jer na EU otpada 80 posto njene trgovine i zato što od njih dobija 90 posto razvojne pomoci. EU (ili osovina glavnih država) je sada uslovila Srbiju, kao što se jasno videlo iz javne izjave kancelarke Merkel, da mora da prizna granice, institucije i zakone Kosova, i ako ne priznaje državnost. To je prva faza koja ce stvoriti mogucnost Kosovu i Srbiji da ravnopravno nastave na putu ka EU, svako sa svojom nezavisnom internom dinamikom. To omogucava i EU formulu koja ce omoguciti uspostavljanje odnosa sa Kosovom u svim prakticnim oblastima. Istovremeno to otvara vrata Kosovu za clanstvo u multilateralnim, regionalnim i medunarodnim organizacijama.

U drugoj fazi, posle izbora u Srbiji i na Kosovu, negde posle 3-4 godine (Tadic kaže posle pet godina), Srbiji ce biti ponovljen uslov za formalno priznavanje Kosova, u onome što ce nadamo se biti politicki pejsaž kod severnog suseda, uz uspostavljanje bilateralnih odnosa sa južnim susedom, cime ce biti ispunjen i uslov „dobrosusedskih odnosa“.

Dakle, dijalog je glavni mehanizam EU, uslovljen potrebom rešavanja problema ljudi, kao i potrebom pronalaženja nacina da Srbija prizna u potpunosti državne funkcije Kosova, ako ne i ime. Možda nece uspeti, možda hoce, ali možemo da budemo sigurni da ce i posle eventualnog neuspeha dijalog inicirati neki drugi dijalog, ponovo izmedu Kosova i Srbije, ali sa neobjašnjivim i skupim kašnjenjem.

Vratimo se malo na drugu argumentaciju od pocetka ove kolumne da kosovski Srbi treba javno da priznaju Ustav i nezavisnost Kosova da bi bili legitimni politicki akteri.

To je neprihvatljiv stav koji je potpuno u suprotnosti sa ljudskim pravima. Da ponovimo još jednom – Kosovo nije Srbija i ne koristi politicke metode kao i Srbija. Srbija je tokom devedesetih ucenjivala kosovske radnike da potpišu da ce poštovati njen represivni Ustav. U suprotnom, isterivani su sa posla. Kosovo nikoga nece isterati sa posla. Zatim, veoma brzo cemo morati da prihvatimo da ce na Kosovu biti srpskih partija koje ce u svom politickom programu imati da sever treba da dobije autonomiju, na primer.

To je pitanje slobodnog izražavanja mišljenja od trenutka kada one postanu politicka i institucionalna realnost, kada placaju poreze i kada iskazuju svoje neslaganje sa Ustavom Kosova na nacin koji je u skladu sa Ustavom Kosova. Ima i drugih partija koje smatraju da treba da se ujedinimo sa Albanijom, pa kada je rec o zakonu, ova dva politcka programa su legitimna. Ponovo se podrazumeva, sve dok je to bez nasilja i u skladu sa Ustavom.

Možda je ovde nepotrebna digresija, ali isto važi i za drugu versku debatu koja je u toku. Smatram (licno) da oni koji smatraju da je Skupština prekršila ustavna prava time što ne dozvoljava veronauku i marame u osnovnim i srednjim školama, mogu da se obrate Ustavnom sudu Kosova, ako zaista poštuju Ustav, a ne na ulici, nedopustivim pretnjama i uvredama upucenim republickoj Skupštini.