VELIKI ŠATOR

Petrit Selimi

Jedna od najboljih politickih škola u svetu je predsednicka politicka kampanja koja se vodi u Americi svake cetvrte godine. Od nacina na koji politicke partije biraju kandidate koji se nadmecu, pa do mikro upravljanja kampanjom na osnovu empirijskih podataka i sondaže, ceo americki ciklus predstavlja citav niz lekcija – ne samo u pogledu tehnickih pitanja kampanje, vec i u pogledu opšteg nacina vodenja politike.

Možda je prva americka lekcija nacin na koji funkcionišu dve dominantne partije koje cine jedan dvopol u politickom pejsažu. U americkom sistemu u kojem onaj ko stigne prvi do cilja dobija trku (slicno kao i na Kosovu), nezavisno od ukupnog broja glasova, tendencija je da se radi u partiji kao „velikom šatoru“ (big tent party).

Partijom koja podseca na „veliki šator“ naziva se ona partija koja ima za cilj da privuce birace sa razlicitim gledištima i razlicitom socijalnom i politickom pripadnošcu. Takva partija nije ideološki fundamentalisticka i ne insistira na tacno utvrdenim nacelima, vec više na politickim ciljevima. Kako kod republikanac tako i kod demokrata, posle krugova predkvalifikacija kandidata, kada se sve više pojavljuju ideološke razlike, na nacionalnim izborima postoji šarenilo stavova, a predsednicki kandidati teže centru izbegavajuci velike podele ili rigidnost u tumacenju. Cesto se cak i sami kandidati ponose raznolikošcu stavova i privlacnošcu partije za one koji se nalaze „izmedu dve ideološke vatre“.

Takva strategija u kampanji, ali i u politici, atraktivna za široke slojeve biraca bez insistiranja na „ideološkoj cistoci“, bila je i platforma prve kosovske partije u tranziciji, LDK. U LDK je jedno vreme bilo mesta i za naslednike i aktiviste bivšeg Saveza komunista Kosova i desnicarske disidente i monarhiste iz porodica koje su izbegle pod velikim pritiskom komunista posle Drugog svetskog rata, kao i za enveriste i bivše politicke zatvorenike koji danas i ovih dana odbijaju da kritikuju kasapina Envera Hodžu, intelektualce iz gradanskih krugova, ali i poljoprivrednike sa celog Kosova.

Dugi sukob u partiji posle smrti predsednika Rugove je ovoj partiji oduzeo raznolikost pa su biraci LDK potpuno suženi, kako po regionalnoj osnovi, tako i po ideološkoj osnovi, ali da budemo iskreni, demontiranje velikog šatora LDK je više uzrokovano hirovima lidera ove partije i materijalistickim interesima.

AAK je takode pokušala da napravi širi model partije insistirajuci od prvog dana osnivanja te Alijanse na ukljucivanju razlicitih ljudi. Ipak, hendikep partije je bio i ostao dominacija jedne regionalne linije u partijskom rukovodenju i odlucivanju, kao i nedostatak lidera u razlicitim periodima razvoja.

AKR je takode pokušala da koristi isti koncept a Pacoli je godinama imao za cilj privlacenje razlicitih grupa u jednu partiju ili veliku koaliciju. Problem sa AKR je taj što su pokušaji uvek dolazili odozgo naniže, bez mogucnosti da baza ili mladi rade na stvaranju minimalnog ideološkog konsenzusa koji je potreban i za partije „velikog šatora“. Iako fokus u svakom slucaju nemože da bude na ideologiji, neka vrsta zajednicke platforme mora da postoji. U slucaju PDK ova platforma se uvek i sve više zasniva na evroatlantskim integracionim procesima i približavanju Kosova EU. Svi politicki potezi u centru upravljanja premijera i partije mogu lako da se oslone na osu i tumacenje potrebe Kosova da se što brže i bez kompromisa približi Briselu.

“Veliki šator“ ima svoje probleme. U potrazi za politickim pragmatizmom i fleksibilnošcu da se ukljuci što više ljudi, partija može da izgubi fokus. Ako su sve partije partije „velikog šatora“, biraci mogu da glasaju u manjem broju zbog toga što ne vide suštinske razlike izmedu kandidata (što je prisutno u SAD gde obicno ne glasa polovina registrovanih biraca).

Cesto ove sveobuhvatne partije bivaju optuživane i od samih osnivaca zbog „ideološke izdaje“ ili zbog „nepostojanja stava“. To je jedan od rizika bekstva od rigidnih ideoloških ciljeva. Nezadovoljni cesto traže rešenja na marginama, a ne izmedu politika i u ekstremima razlicitih vrsta. Jedan broj demokrata koji su bili razocarani Klintonovim rukovodenjem, koji je prihvatio dosta od republikanske politike, kao što je regulisanje finansijskog sistema i vojna intervencija na Kosovu, glasali su za levicara Ralfa Nadera, odnoseci dovoljan broj glasova iz kampanje demokrata, što je dovelo do primetnog gubitka u državama kao što je Florida i izbornog poraza Ala Gora na nacionalnim izborima.

Imam utisak da su i na Kosovu tendencije politickih partija za „sveobuhvatnošcu“ (neki su uspešniji od drugih) dovele do stvaranja prostora da se nezadovoljni usmere ka partijama koje insistiraju na puritanstvu. Samoopredeljenje u svakom slucaju nema prostor za „veliki šator“ sa cistim ideološkim programom koji projektuje i samo ime pokreta, a koji podrazumeva stvaranje etnicke Albanije za sve Albance putem referenduma, kao krajnji cilj i bez kompromisa i kao jedino moguce rešenje za sve ekonomske i politicke probleme. Ovaj cilj ne osporava nijedan clan ili aktivista Samoopredeljenja. U ovoj verziji nema mesta za one koji se ne slažu 100% sa Aljbinom Kurtijem, kao što nema mesta za Rome, Srbe ili bilo koje druge nealbance.

Za razliku od toga, novopridošlice u PDK (u više razlicitih krugova 2004, 2007, 2009, 2010) su proširili krug i proširili dijapazon birackog tela i koalicioni potencijal ove partije. Oni koji pristupaju Samoopredeljenju imaju jedinu obavezu da bez ikakve sumnje prihvate „zvanicnu dogmu“. Fljorin Krasnici nije doneo veci osecaj za kapitalizam u Samoopredeljenje. Špend Ahmeti nije doneo vecu posvecenost gradanskim i neetnickim vrednostima. Vilijam Voker nije doneo vece razumevanje medunarodne zajednice. Samoopredeljenje je ostalo isto. Rigidno i sa beskompromisnom ideologijom koja se ogleda i u odbijanju kravata kao simbola vlasti (slicno tumacenjima islamskih ili komunistickih ekstremista).

Na izborima u Uroševcu se pokazalo da je formula PDK donela opipljivu korist gradanima u poredenju sa ranijim uzastopnim vladavinama LDK, koja je zacementirana sa dobrih 40% biraca. Izazvane pompeznom rigidnošcu Samoopredeljenja koja na prvi pogled deluje ubedljivo i uspešno, ostale partije nisu uspele da ukljuce u igru ni ideje niti mlade ljude i fokusirane su na slican diskurs.
Solidnim ucestvovanjem biraca koje prelazi 50%, ako su spiskovi precišceni od umrlih i velike uroševacke dijaspore – PDK je pokazala da široka gradanska platforma koja je formirana poslednjih godina još nema konkurenciju, kako u pogledu ideja, tako i ljudskih resursa, ali i u pogledu visoke tolerancije koja vlada unutar „velikog šatora“ premijera Tacija.

(Autor je zamenik ministra spoljnih poslova. Ova kolumna je napisana specijalno za novinu Express)