Velika semantička bitka

Petrit SELIMI

Ovo je zgodna prilika da se prisetimo kako smo pre tačno 13 godina bili u potpuno tragičnoj i beznadežnoj situaciji sa stotinama hiljada Kosovaca izbeglih po šumama Kosova. Kosovski politički lideri okupili su se u Rambujeu da pregovaraju o rešenju situacije. Do poslednjeg trenutka vođene su rasprave o raznim rečima ili izrazima koji je trebalo da zadovolje stogodišnju težnju Kosovaca za slobodom.

Rešenje je pronađeno u formulaciji koja je objasnila da će konačni status uzeti u obzir „volju naroda“. Tadašnji politički šef OVK i sadašnji premijer g. Tači preuzeo je odgovornost i pokrenuo postupak za prihvatanje Sporazuma. Aljbin Kurti je odlučno i apsolutno bio protiv, iako je bilo jasno da će kosovsko „da“ omogućiti našim prijateljima da nam pomognu.

1999. godine Savet bezbednosti je usvojio Rezoluciju 1244. Da bi se pridobio glas Kine (čija je ambasada u to vreme bila slučajno bombardovana) i Rusije, zapadni saveznici saglasili su se sa formulacijom da je Kosovo deo SR Jugoslavije, ali su predvideli i jednog izaslanika koji će biti imenovan sa zadatkom da definiše konačni status, polazeći od načela utvrđenih u Rambujeu, koji su time uključili i „volju naroda“.

Predsednik Ahtisari je u tadašnjem istorijskom procesu kojem se Samoopredeljenje suprotstavilo čak i nasilnim sredstvima, pronašao finesu sa konceptom namenjenim da vodi ka nezavisnosti Kosova od njegove nemilosrdne države, nazvavši proces „uslovnom nezavisnošću“ – što je samo po sebi bio odraz zaključka Međunarodne komisije za Kosovo koju su osnovali tadašnji generalni sekretar Kofi Anan i bivši švedski premijer Goran Person uz podršku predsednika Nelsona Mendele.

Da se podsetimo da su poslanici koji su proglasili nezavisnost glasali kao „predstavnici naroda“ a ne u svojstvu izabranih poslanika kako bi se izbegla zamka kontinuiteta sa institucijama UNMIK i tim omogućila neizbežna suspenzija Deklaracije. U nedostatku međunarodnog konsenzusa, čak i unutar same EU koji još uvek ne uspeva da objedini svoju politiku prema Kosovu, osnovana je „Međunarodna upravljačka grupa“ – još jedan koncept koji se morao izmisliti da bi se omogućilo mehanizam podrške za sprovođenje Ahtisarijevog plana. Sam Ustav mlade Republike daje veoma široku autonomiju opštinama (a najveću Prištini) i posebna prava manjinama, s tim što te ustupke ne naziva „autonomijom“ ni „specijalnim statusom“, što su reči na koje su Albanci alergični.

Dakle, nezavisnost i državnost Kosova, bez premca po jasnom i temeljnom angažmanu SAD i evropskog dela Kvinte, uvek su koristili jezičku gimnastiku da bi stvorili najšire moguće prihvatanje nezavisnosti. Prema tome, u ime i za dobrobit Kosova a u cilju učvršćenja pozicije Kosova kao ravnopravnog člana „međunarodne zajednice“, saveznici su koristili eufemizme i šlagvorte najtipičnije diplomatske vrste kada stvari moraju da se nazovu neutralnim imenom da bi se omogućila akcija i napredak. Najnoviji slučaj bila je Rezolucija UN o „zoni zabrane leta“ koja je iskorišćena za totalnu intervenciju u Libiji da bi se potpomoglo narodu u svrgavanju despotskog Gadafija.

I sadašnji tehnički dijalog pokrenut je kada je Srbija pokušala da ignoriše mišljenje Međunarodnog suda pravde i predložila nove razgovore o statusu. EU i SAD su se na Generalnoj skupštini saglasili samo sa rezolucijom koja je trebalo da zatvori preostala poglavlja u odnosima između nas, uz čvrsto postavljanje obe zemlje na put ka EU.

U dijalogu, dogovorili smo se da se koristite automobilske tablice sa oznakama i RKS i KS, ali ono što je važno je da će jedini i neprikosnoveni organ za izdavanje tih tablica biti Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Kosovo i ministar Redžepi. Mi smo pristali i da primimo katastarske evidencija u „kopijama koje overi Euleks“, s tim da će jedini ovlašćen organ da donosi bilo kakve odluke u imovinskim predmetima biti Vrhovni sud Republike. Prihvaćene su i lične isprave koje izdaju državne institucije, uz koje su bili prikačeni neki papirići i neke reči negiranja stvarnosti.

Ponovo se nalazimo na jednom takvom raskršću u dijalogu kad treba da pribegnemo lingvističkoj maštovitosti da bismo omogućili puno i ravnopravno učešće Kosova u tačno 36 regionalnih organizacija, od RCC na kojem nas predstavlja UNMIK i na kojem se razmatra finansiranje regionalnih železničkih projekata, do regionalnih finansijskih institucija kao što je Regionalna povelja o malim preduzećima. U većini njih za sada nismo zastupljeni, u nekima smo zastupljeni preko UNMIK, dok u svega nekoliko njih učestvujemo sa Gimnih formulu, bez prava da potpisujemo ugovore kao država ili da se zovemo Kosovo.

Rešenje koje su podržali svi koji su bili prisutni i u Rambujeu, kao najvećem savezu modernih vremena odnosno najvećem savezu evro-atlantske porodice naroda, jeste da Kosovo učestvuje kao ravnopravan član sa institucijama nezavisnosti kao što je MSP , ali i da stupi u ugovorni odnos sa EU - kao poseban entitet, ako se o tome budemo dogovorili (a to je jedno veliko „ako“), dok mediji izveštavaju da je stavljena fusnota na ime Kosova uz poziv na Rezoluciju 1244, što je ista ona rezolucija koja je omogućila državnost pozivajući se na Sporazum iz Rambujea i volju naroda i uz poziv na mišljenje Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji nezavisnosti, a to su dva konačna dokumenta u izgradnji nacije.

Učešće Kosova na regionalnim forumima je ključni uslov da EU prihvati kandidaturu Srbije, ali je i uslov da Kosovo krene dalje u evropskoj integraciji time što će nam se ponuditi dva velika koraka, Studija izvodljivosti a zatim i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Ova neprirodna i anti-evropska „Koalicija protiv fusnote i drugih izuma diplomatskog jezika“ sastavljena je od široke game antivladinih elemenata. Samoopredeljenje je od svog osnivanja (što je bilo protivljenje Rambujeu) odbacivalo jezičke nedorečenosti insistirajući na apsolutnim kategorijama i vođenju politike zasnovane na crno-belim tumačenjima (bez sirotih sivih boja CMIK). To je takođe glavni razlog zbog kojeg je ta stranka postala omiljeni predmet vehabijske kaste ekstremista na Kosovu, privučene konceptom samo-viktimizacije Samoopredeljenja i odbijanjem te stranke da glasom u Skupštini potvrdi protivljenje da deca u osnovnim školama nose marame. Ako ne verujete, proverite sami ogromnu podršku koju dobijaju od takvih grupa na stranicama Fejsbuka.

Uz sve to, Samoopredeljenje je jedina stranka koja nastupa dosledno (što je u prirodi apsolutističkih objašnjenja, bilo u veri ili u politici). S druge strane, DSK počiva na evropskim integracijama kao idealu. Mastriht i Evropa 1992 u stvaranju ove stranke (u antropološkom smislu, a ne kao kvalifikacija) predstavljaju mit u istoj onoj meri u kojoj su to u svim većim konzervativnim strankama u EU. DSK dobro zna da bi oni bili potpisali čak i neki nepovoljniji dogovor od ovog, koji bi imao još manje ustupaka. Uplašeni Samoopredeljenjem, odlučili su se da odbace evropsku agendu i da se poslušno pridruže horu jednoglasja.

Možda onaj deo „Koalicije protiv fusnote i drugih izuma diplomatskog jezika“ koji najviše frustrira čine predstavnici medija koji sebe i dalje nazivaju „ugnjetenima“ i „građanskim društvom“. Sinoć ste mogli da pratite TV debatu u kojoj je jedan od šefova najveće kosovske NVO, koja prema svojim ideološkim korenima i budžetu EU zauzima istaknuto mesto, izjavio sledeće: „Norveška nije deo EU, tako da ni Kosovo ne treba da misli da mi nemamo neke druge opcije i da moramo da im se pridružimo.“ Ne - to nisu reči nekog Koštunice, iako su - mora se reći - apsolutno iste kao politička teorija predsednika DSS koji misli da Srbija treba da „odustane od EU zbog Rusije“.

Čvrsto verujem da je Vlada Kosova pa i ja kao njen maleni deo, mogla da učini mnogo više za razvoj Kosova. Ali tu bar imamo rukovodstvo i nepopustljivu opredeljenost za agendu EU i reforme, nepokolebljivu čak i kad se javno mnjenje zapali nacionalističkom retorikom, kao što je bio slučaj u debati o prizrenskom pečatu, Zakonu o Prizrenu, dešavanjima na severu i mnogim drugim slučajevima kad su, kako kaže izreka, prodavali rog za sveću.

Autor je zamenik ministra spoljnih poslova i redovni kolumnista u Ekspresu. Izneto mišljenje je lično i ne odražava politiku institucije.