ALTERNATIVA 1990-TIM

Petrit Selimi

Najlonska folija, PVC ili streč folija, je jedan od osnovnih proizvoda, kako u industriji tako i u dobro opremljenoj kuhinji. Čuva hranu na kraći rok, dok u velikoj količini služi za omotavanje paleta ili paketiranih proizvoda. Njena proizvodnja nije previše komplikovana, ali je sve do nedavno bila među brojnim proizvodima koje smo uvozili iz inostranstva.

Mali industrijski bum u Glogovcu

Neko je na Kosovu počeo da proizvodi. Na desetinama ari zemlje prikuplja se plastični otpad upakovan u ogromne kese koji se sav reciklira i od njega se proizvodi folija debljine 12 mikrona, tako jednostavna a tako praktična. Ne znam ko je vlasnik tog preduzeća ili fabrike koja se nalazi u industrijskom parku u Glogovcu. Park se nalazi na oko 30 minuta od naselja "Dardanija" u centru Prištine i u njemu se odvija veoma interesantan ekonomski eksperiment. U jednoj brzoj zimskoj šetnji može se prebrojati negde oko 16 zgrada koje su počele da se grade ili su potpuno završene. 5 ili 6 poslovnih subjekata je u funkciji i primećuje se ekonomska aktivnost, kao što je to slučaj sa ovom fabrikom plastike, neki prerađuju gvožđe, a tu je i centar informacionih tehnologija, kao i megadistributer. Neke nazive firmi nikada pre nisam video, dok su neki drugi kao što je onaj sa Micubišijem ispred ogromnog novog salona svima poznati. Još oko 10 radionica čeka na otvaranje na proleće.

Jedna amaterska računica pokazuje da je do sada tamo “ušlo” više od 8 miliona evra iz privatnog biznisa i nema sumnje da će ovim radnim podsticajem do leta tamo biti investirano više od 10-15 miliona. Službene projekcije za park su još optimističnije, ali i one pesimističnije ili opreznije – zajedno sa industrijskim akcijama (kao što su stotine potpuno novih japanskih vozila ili robotskih mašina za proizvodnju), pokazuju da će privatne investicije do leta u ovaj park premašiti 25 miliona evra. Ovo će predstavljati približno trostruko više od 8 miliona evra koliko su u park investirala dva-tri prethodna ministra Vlade Kosova. Tamo će biti zaposleno oko 500 radnika u različitim oblastima kao što je prerada metala, prerada plastike, obrada stakla, proizvodnja generičkih lekova, distribucija roba i vozila. Na internet stranici industrijskog parka vide se realni ekonomski projekti, gde cvetaju mala i srednja preduzeća.

Teorija crne rupe

U industrijski park u Glogovcu išao sam ovog vikenda, podstaknut člankom iz dnevnih novina koji mi je na trenutak došao u ruke. Novinar se izuzetno negativno bavio ovom temom kritikujući Vladu zbog toga što je investirala 8 miliona evra, a zaradila samo 30 i nešto više hiljada od godišnje rente. Novinar je verovatno bio telefonski novinar i uopšte nije posetio park. Citirani predstavnik civilnog društva je nazvao ceo park i investiciju promašajem jer “niko nije zainteresovan da investira” i da “u blizini nema nijednog naselja”. Duh celog članka ide u pravcu da još jednom posvedoči da je Kosovo crna rupa, gde se milioni bacaju na promašene projekte. Pošto 99.9% čitalaca novina nije bilo u industrijskom parku u Glogovcu i nije imalo nikakvog posla sa njim, prirodno je da su skandalizovani smešnom rentom od 3 centa, promašenim investicijama i izgubljenim milionima. Komentator koji sebe naziva "teroristom" i preko interneta zlonamerno komentariše da "dolazi kosovsko proleće a posle ćemo videti” (portal je potpuno zaboravio na zakonsku obavezu koju ima prema svakoj objavljenoj reči, u bilo kom formatu objavljivanja, ali to je druga tema).

Pravi novinar bi sproveo istraživanje sa razložnom sumnjom i posetio bi park, gde bi razgovarao sa poslovnim ljudima. Tamo bi shvatio da ima puno volje za investiranjem i da je svako od njih do sada uložio stotine hiljada evra. Jedina korist koju imaju je niska renta koja će se progresivno učetvorostručiti do 2020. godine. Nisu oslobođeni od svih poreza za prvih 5 godina rada kao što je to slučaj u makedonskim industrijskim zonama, ne dobijaju gotovinske subvencije za svako radno mesto kao što je to slučaj u Srbiji (gde investitori dobijaju po 10.000 evra za svako novo garantovano radno mesto, na šta su susedne zemlje skrenule pažnju CEFTI, jer smatraju da privlačenje gotovinom nije pošteno).

U “zvaničnoj” industrijskoj zoni u Glogovcu poslovni ljudi ne dobijaju takve olakšice, ali bar ne razmišljaju o astronomskim rentama koje opterećuju mala i srednja preduzeća iz neformalnih industrijskih zona u Kosovom Polju i Čaglavici. Obavezni su da se drže poslovnog plana i preduzetništva, što odlično funkcioniše (često se javno zemljište nezakonito pretvara u hotelsko- trgovinsko- stambene komplekse). Oni su čak i diskriminisani jer ne mogu da stave hipoteku na zemljište koje im je dato pod koncesiju na 99 godina, dok su investitori na aerodromu na primer dobili to pravo.

Za žaljenje je to što umesto da se pažljivo istraži empirijsko pitanje i da se na osnovu iskustva i dokaza predloži unapređivanje i širenje takvih investicionih efekata ili da se kritikuju konkretni slučajevi korupcije na osnovu argumenata, kritičari i ovoga puta pridikuju vladi aludirajući, bez obzira i sa predrasudama, na nestajanje novca, uzastopne neuspehe i nekompetentnost.

Intelektualna lenjost

Ne smatram da je članak deo bilo kakve zavere da bi se dokazala teorija o strašnoj i destruktivnoj vlasti na Kosovu, ali je bez sumnje pristalica naracije koja želi da se fokusira na neuspeh, a ne na napredak. On vidi probleme, ali ne nudi rešenja. U svakom slučaju naracija bez bilo čega drugog.

Meta naracija crne rupe se nastavlja i u opisivanju “ekonomske i finansijske krize” na Kosovu.

Ako pitate direktore privatnih banaka, direktora MMF-a i dve poslednje misije MMF-a, guvernera Centralne banke, ministra finansija, na Kosovu nema fiskalne krize. Finansijska industrija beleži pravi bum očekivanom diversifikacijom tržišnih instrumenata. Nema krize javnih ni privatnih kredita. Nema bankarske krize ili izloženosti većoj bankarskoj krizi u regionu. Nema krize poverenja u biznis. Sve ovo je empirijski posvedočeno i dokumentovano. Da. Moramo da stežemo kaiš zbog velikih investicija u autoput, ali drugi deo budžeta nije umanjen. Naprotiv postoji višak. Ništa nije prodato kada se radi o javnoj imovini uprkos raznim glasinama koje tvrde suprotno.

Postoji nezaposlenost i siromaštvo, ali oni kojima su poznati pokazatelji u MMF-u, SB, DFID-u, relevantnim ministarstvima kažu da će sofisticarani statistički alati bez sumnje poboljšati projekcije dva izazova – Ahilove pete: nezaposlenost i siromaštvo, potvrđujući anektodske i sekundarne podatke o porastu srednje klase na osnovu porasta troškova na luksuz, brzih promena porodične strukture koja se kreće ka raspadu i buma povezanog sa tržištem nekretnina.

Prema podacima koje sa ushićenošću i razdraganošću besmisleno citiraju kritičari imuni na argumente i empirijske podatke, Kosovo ima stopu nezaposlenosti od 46% koja je (apsurdno) veća nego u palestinskoj Gazi i sa nivoom siromaštva koji je uporediv sa podsaharskom Afrikom (tvrdi se da je 40%). Navedeni podaci su uglavnom zasnovani na ispitivanjima javnog mnjenja ili na podacima Zavoda za statistiku koji registruje nezaposlenost, kao jedinim raspoloživim podacima.

Smatra se da i ispitivanja javnog mnjenja i podaci koje je zvanično prikupio Zavod imaju velike nedostatke. Uzimajući u obzir enorman broj stanovnika Kosova koji pohađaju više obrazovanje (preko pola miliona), predškolsku decu ili penzionere, kao i veličinu javnog i poljoprivrednog sektora (koji ima manje radnih sati godišnje) i desetine hiljada Srba koji su zaposleni ali koji se vode kao nezaposleni u zvaničnoj statistici, veći problem bio je da se izmeri amorfna masa stanovnika Kosova koji nešto rade, bilo gde, sa punim radnim vremenom, sa dva ili sa pola radnog vremena ali koji nisu statistički predstavljeni. Hiljade malih porodičnih biznisa, gde cela porodica radi ali je samo otac registrovan za penziju ili gde vlasnici isplaćuju platu na ruke bez doprinosa, kao što je slučaju kod sezonskih radnika u građevinarstvu, nisu uzeti kao izvor zapošljavanja. Brojke ne obuhvataju ni sloj stanovništva koji je nominalno nezaposlen ali koji ne traži aktivno posao, kao što je to slučaj, nekada i prinudno, sa mnogim ženama koje su udate u seoskim sredinama. Dodajmo ovome i popis iz 2011. godine koji potvrđuje da imamo manje od 2 miliona rezidenata i potencijalno 30% onih koji su u dijaspori i nemojmo se čuditi ako do 2013. godine imamo potpuno drugačiju statističku sliku Kosova gde je nezaposlenost od 27 do 37%, a ekstremno siromaštvo oko 10%. Podatke o BDP po glavi stanovnika je ove godine revidirala Svetska banka, poboljšavši nivo prihoda stanovnika Kosova za više od 10% po glavi stanovnika, što se ne razlikuje mnogo od nivoa Albanije od pre dve godine, sto godina posle osnivanja prve albanske države.

Brojevi nisu za pohvalu, da budemo jasni, i obeshrabrujući su za hiljade stanovnika Kosova kojima sloboda nije donela poboljšanje uslova života. Ali sa tendencijom stalnog napretka svake godine, a ne pogoršanja kako se tvrdi. I ne na podsaharskom nivou, već na podhabsburškom. Sa problemom otuđivanja omladine zasnovanom na povećanoj potrošačkoj svesti slično situaciji u Totenhemu i borbi za elementarne slobode i protiv ekonomskog uništavanja na ulicama Kaira.

Istina boli, međutim šta je istina?

Velika brutalna istina je da uprkos progresu na Kosovu još uvek ništa ne funkcioniše kako treba. Tržište hartija od vrednosti je bukvalno otvoreno ove nedelje eksperimentalnim izdavanjem jednomesečnih bonova da bi se testirao sistem elektronske razmene Trezora, skoro 100 godina kasnije nego što je normalan svet počeo da ih koristi pri budžetiranju. Nezaposlenost mladih je alarmantna. Napredovanje ka EU liči na onu igru dva koraka napred jedan nazad, ali nikada tri koraka napred bez ijednog nazad. Nemamo struju. Nemamo vodu.

Još brutalnija istina je da od većine postojećeg opozicionog javnog mnjenja (gde, hajde da priznamo, ima kolizije agendi između nekih pojedinaca, medija, partija i NVO) na Kosovu evo već 5 godina nismo videli ideju ili koncept koji bi mogli da pruže modernija, detaljnija objašnjenja i u skladu sa EU, od onih koje daje Vlada Kosova.

Kašnjenje rešenja za Novo Kosovo nije posledica predloga ili lobiranja opozicije za što brže okončanje, kao prioriteta od nacionalne važnosti, ali uprkos tome – traže da se ne izgradi Novo Kosovo, manipulišući sa potpuno iracionalnim i neistinitim argumentima i sa potpuno ličnom agendom.

Rešenje tehničkog dijaloga koji je započela Vlada uz posredovanje EU i uz potpunu američku podršku ne dobija od opozicije ubrzani i fokusirani ritam dijaloga koje nas brže vodi ka EU - još brže od Vlade – ali sasvim suprotno – opozicija traži da se prekine dijalog, potpuno suprotno i protiv elementarnih nacionalnih interesa povezanih sa koracima sa Kvintom i agendom integracije u EU.

Umesto da vidimo opoziciju profiliziranu socijalnom politikom, sa fokusom na to kako da se dobro upravlja javnom imovinom, npr. kroz liberalna strateška partnerstva sa fokusom na trenutnu privatizaciju imovine na slobodnom tržištu, imamo opoziciju koja je još manje profilizirana od PDK, sa mnogo manje ideja ili konkretnih alternativa i bez osnovnih informacija o tome šta se dešava u svetu i na Kosovu.

Umesto da vidimo opoziciju koja reaguje kada policija tuče nevine pojedince i gde je pripadnost marginalizovanim grupama po etničkoj, verskoj ili seksualnom opredeljenju, osnov za diskriminaciju ponekad i od strane države, imamo tendenciju ka politici bez ikakve veze sa evropskom političkom i ekonomskom realnošću i sa brigom za pojedinca, koja govori o narodu, o većini, o borbi i za etničko jedinstvo. I to na ne manje evropski način pozivaju druge partije kojima su puna usta zemlje, krvi, naroda.

Opozicija se usredsredila na ambleme opština urađene u Korel Drou i akronime na automobilskim tablicama umesto na zaštitu građanskih vrednosti i poštovanje dokumenata i institucija Kosova.

Dok je Vlada Kosova, odnosno konkretnije premijer Hašim bio glavni nosilac evropskih integracija i reformi samopoboljšanja, dobar deo opozicionog bloka u politici i medijima još uvek bije bitke iz 1990-tih, sredstvima iz 1990-tih i sa predrasudama iz 1990-tih.

Jedan glavni urednik se čak ruga ministru finansija Hamzi, podsećajući na njegov rad u računovodstvu tokom 1990-tih (verovatno zaboravljajući originalni nadimak samog izdavača tih novina tokom 1990-tih).

Nepostojanje bilo kakve kredibilne opozicije bilo je i dalje je najveći izazov države Kosovo jer uskraćuje Kosovo za više nego potrebnu političku ravnotežu.

Nepostojanje iskrene opozicione kritike fokusirane na istinske sistemske nedostatke ili one koja nudi validne alternative i potvrđuje globalnu realnost, evropske integracije i partnerstvo sa SAD, predstavlja rizik po Vladu u kojoj učestvuje, jer ne obezbeđuje Kosovu trku i konkurenciju preko potrebnih kreativnih ideja i rešenja između partija.

(Autor je zamenik ministra spoljnih poslova Republike Kosovo. Tekst održava lične stavove i napisan je ekskluzivno za “Zëri”)