Hičens, veliki prijatelj Kosova

Petrit Selimi

Tokom prošlog leta imao sam čast da budem domaćin na večeri sa najboljim istoričarem za pitanja Kosova Noelom Malkolmom, aktivistom za ljudska prava, nekadašnjom modnom zvezdom Bjankom Džeger, kao i našim odličnim diplomatom u Londonu, neuporedivim istoričarem albanske književnosti, Bejtulahom Destanijem. Jedna od tema bila je i prefinjena ali snažna veza između Kosova i Britanije. Neizbežno je pomenuto jedno ime, publiciste Kristofera Hičensa. Malkolm, kao bivši novinar i gospođa Džeger kao aktivni učesnik na kulturnoj sceni tokom nekoliko decenija poznavali su Hičinsa. "Čovek sa strašnim i otrovnim jezikom”, kazala je Džeger. I zaista, Hičens je bio poznat po kreativnom govoru i rečenicama sa velikim brojem "angažovanih" reči koje je ne mali broj zvao mržnjom. Kao zakleti ateista i autor bestelera "Bog nije tako dobar", Hičens je jednom nazvao Majku Terezu “fanatičnim albanskim patuljkom i lopovkom”, a Henri Kisindžera, bivšeg američkog državnog sekretara “smrdljivim otpadom”. Ovo dvoje, zajedno sa papama,
Avigdorom Libermanom, arapskim šeicima, Pravoslavnom Crkvom i levičarima moderne suočavali su se sa nekim od najkreativnijih verbalnih napada tokom decenija Hičensovog rada, više nego što je to bio slučaj sa bilo kojim drugim autorom.

Ohrabren razgovorom sa prijateljima iz Britanije uputio sam Hičensu imejl što je dovelo do skromne prepiske sa njim. Znao sam da ima rak jednjaka i da ne govori, ali je pisao više nego ikada. Uprkos bolesti i hemioterapiji, uspeo je da krajem leta da i kratak doprinos Kosovu, napisavši kratku recenziju knjige laburiste i bivšeg ministra Denisa Mekšejna. Tu je napisao da “narod Kosova – kao etnički prečišćeni demagoški eksploatisani Albanci i Srbi – zna ko je prijatelj. Ova knjiga će služiti kao spomenik jednom teškom vremenu i ljudskoj snazi da ga preživi”.

Za Kosovo, Balkan i Albance imao je izvanredne simpatije. Srbe je zvao rasistima. Jednom je napisao "da je šteta što nam je u retrospektivi bilo potrebno toliko vremena da dijagnostifikujemo patologiju kombinacije arogancije i pretenzija koji su navodno greh, Srbije, prema kojoj je ono što pripada njima njihovo, a o onome što pripada drugima dobro je pregovarati”.

2010. godine posle presude Međunarodnog suda pravde, Hičens, blizak prijatelj Salmana Ruždija i Martina Amisa, elokventno je uputi javni poziv da Kosovo ne bude zaboravljeno: "Izgubićemo nešto važno ako zaboravimo Kosovo i strašne događaje koji su na kraju doveli do samoopredeljenja dva miliona njegovih stanovnika. Veoma dugo bila su im uskraćena i osnovna nacionalna i ljudska prava, usmeravani puščanim cevima prema vozovima za deportaciju i ubeđeni u pretnju od masovnih ubistava, ti ljudi su veoma kasno spaseni intervencijom koja je jednostavno kazala da postoji granica do koje se toleriše kršenje zakona i do koje može da se sramoti savest". Govoreći i poredeći situaciju u separatističkoj Osetiji sa Kosovom, kazao je da je Kosovo bilo "završni čin gubitka loše i lude šeme. Albanci neće prihvatiti povratak srpskog suvereniteta, ništa manje nego što bi Poljaci odbili ujedinjenje sa Rusijom”.

Na desetine pisama, korespodencija i eseja napisao je Hičens o Kosovu u najeminentnijim svetskim časopisima, od Veniti Fer, Vašington Posta do zapadnih časopisa, u kojima je polemisao i sa starim prijateljima kao što je Noam Čomski o pravednosti rata na Kosovu. Negde sredinom 1999. godine takođe je oštro napao i predsednika Klintona nazivajući ga izdajnikom. Hičens se plašio da će Klinton izdati premijera Blera u ratu NATO-a i da će napraviti kompromis sa Rusijom da podeli Kosovo i zaboravi Albance. Veliko poštovanje prema Amerikancima ne dozvoljava mi da ponovim reči koje je Hičens koristio za Klintona, uvek u čvrstoj zaštiti pitanja Kosova.

Hičens je često citirao memoare Trockog, poznatog ruskog komuniste kada je izveštavao o srpskim zločinima nad Albancima tokom balkanskih ratova početkom prošlog veka. Hičens je bio poznat po fotografskom pamćenju i znao je o Kosovu puno detalja kao malo koji Albanac.

Pripadnik britanske više klase, Hičens, ili poznat i kao Hič, bio je jedan od neortodoksnih književnih i publicističkih karaktera. U privatnom životu bio je homoseksualac (kažu da je spavao sa dva konzervativna državnika), heteroseksualac (“star sam i prljav tako da me muškarci ne gledaju"), ženio se dva puta. Bio je trockista i levičar celog svog života napadajući bastone i najeminentnije desničarske ličnosti, ali na Kosovu je podržavao intervenciju, a kasnije i u Iraku, napuštajući ideale iz mladih dana da bi bio viđen kao veliki podržavalac Džordža Buša. Puno se bavio ekstremnim islamom posle terorističkih napada od 11. septembra.

Kao strašan polemičar, svoju poslednju polemiku napisao je nekoliko dana pre smrti. Sa dijagnozom raka u završnoj fazi i noseći se sa razornim efektima hemoterapije, ličnu frustraciju starom narodnom izrekom "ono što me ne ubije, učiniće me jačim”, zadržao je i u poslednjim trenucima tipičnog ironičnog života.

(Express)