Pratite nas:

Jačanje suvereniteta, prioritet prvog reda

Imamo pouzdane informacije da su donete odluke o priznavanju Republike Kosovo i da je samo pitanje dana kad će te odluke da budu objavljene.

Za nas puno zatvaranje pitanja priznavanja Kosova i jačanje njegovog međunarodnog subjektiviteta predstavljaju prioritete prvog reda. To nam je rekao i ministar spoljnih poslova Republike Kosovo, Enver Hodžaj. On u ovom intervjuu govori o svojim aktivnostima na lobiranju u brojnim zemljama koje još uvek nisu priznale državu Kosovo, o radu na izradi strategije koja ima za cilj da se dobije puno međunarodno priznanje Republike Kosovo, o pitanju severa, o situaciji u kojoj žive Albanci u drugim balkanskim državama kao i o mnogim drugim aktuelnim pitanjima u zemlji.

Ilirija: Gospodine Hodžaj, Kosovo je dobilo dva vrlo važna međunarodna priznanja kojim je poboljšano njegovo međunarodno predstavljanje, a najnovije je došlo iz Čada odnosno 91-ve države koja je priznala novu državu. Kakva su očekivanja, kad možemo da se nadamo da ćemo čuti kako objavljujete još tri priznanja?

Hodžaj:
Sa ministrom spoljnih poslova Čada sastao sam se 2. maja ove godine i on mi je obećao da je priznanje Kosova samo pitanje nekoliko nedelja, a onda je 1. juna Čad objavio svoje priznanje Republike Kosovo. pored toga, ove godine imali smo još nekoliko država koje su priznale Republiku Kosovo.

Imali smo odlučnost, dinamiku i uloženo je mnogo energije da povećamo broj međunarodnih priznanja za nezavisno Kosovo. Republici Kosovo potrebno je da dobije puno priznanje od svih država članica UN. Za nas puno zatvaranje pitanja priznavanja Kosova i jačanje njegovog međunarodnog subjektiviteta predstavljaju prioritete prvog reda.

Samo u toku ove godine boravio sam u mnogim zemljama Latinske Amerike, gde sam posetio više država iz tog dela sveta i gde je u januaru ove godine Haiti priznao Kosovo za vreme moje posete toj zemlji.

Pored toga, u zapadnoj hemisferi zemlje boravio sam još dva puta, a moja poslednja poseta je bila ovog juna. Takođe sam dva puta išao u posetu u Aziju i na Bliski Istok, gde sam pored Tajlanda boravio u još nekoliko zemalja tog dela sveta.

U drugoj polovini juna imaćemo bilateralne sastanke sa nekoliko država iz jugoistočne Azije koje su spremne da priznaju Kosovo. Sastao sam se sa više ministara iz zemalja Severne Afrike kao i iz drugih afričkih država i to u Njujorku, Parizu i u drugim zemljama.

Ono što mogu da kažem je da ima više zemalja za koje imamo pouzdane informacije da su donele odluku da priznaju Republiku Kosovo i da je samo pitanje dana kad će da objave te svoje odluke.

Mi imamo popunjen detaljan plan rada što se tiče lobiranja za dobijanje novih priznanja, a postoji veliki broj država koje još nisu priznale Kosovo a koje smo posetili ili sa čijim smo se ministrima spoljnih poslova sastajali.

Međutim, veći broj tih zvaničnih sastanaka na žalost nisu mogli da budu javni već su ostali poverljivi, jer je za nas mnogo važnije da dobijemo međunarodno priznanje od tih zemalja nego da objavimo vest o sastanku u medijima.

Ilirija: Na zajedničkom sastanku koji ste imali u Tirani, rečeno je da će se raditi sa novom strategijom za dobijanje međunarodnih priznanja. Možete li da nam kažete nešto više o detaljima i pravcu kojim ćete krenuti? Prošli ste prilično dobro na poslednjoj debati vođenoj u UN.

Hodžaj:
Prošle godine, posle intenzivnog višemesečnog rada, Ministarstvo spoljnih poslova Republike Kosovo je zajedno sa nekoliko međunarodnih stručnjaka napravilo strategiju za ostvarenje punog međunarodnog priznanja za Republiku Kosovo.

Cilj te strategije je puna integracija Kosova u zajednicu slobodnih zemalja ostvarena u optimalnom roku. To treba da se izvede kroz završetak procesa međunarodnog priznanja države Kosovo dok dalje jačanje međunarodne pozicije Kosova ostaje visok državni prioritet.

Ova strategija se sastoji iz tri dela: u opštem delu su navedene glavne prepreke i izazovi koji su do sada utvrđeni u procesu lobiranja za dobijanje međunarodnih priznanja za našu državu, a takođe su sadržane opšte smernice koje se usledile od državnih institucija uključenih u taj proces.

Drugi deo strategije je operativni deo koji sadrži stavove i argumente Republike Kosovo u odnosu na zemlje koje još nisu priznale našu zemlju. Taj deo sadrži iscrpnu analizu stavova koje svaka od tih pojedinačnih država ima prema nezavisnosti Kosova.

Strategija sadrži veoma pouzdane i objektivne informacije, na osnovu kojih se do detalja upoznajemo sa stavovima svake države pojedinačno prema nezavisnosti Kosova, zatim sa osnovnim razlozima zbog kojih data zemlja nije priznala Kosovo, političkim i ideološkim motivima lidera tih zemalja kao i sa opredeljenošću i stavom javnog mnjenja prema Kosovu svake od tih zemalja.

Na osnovu te analize, zemlje su svrstane u pet grupa: države koje su priznale Kosovo, države koje su pokazale pozitivne znake u pravcu priznanja, države koje se ne protive nezavisnosti Kosova, države koje imaju neutralni stav u odnosu na Kosovo i države koje se snažno protive nezavisnosti Kosova.

Zatim, treći deo strategije predstavlja opšti plan konkretnih radnji koji za druge institucije i učesnike služi kao priručnik koji sadrži opise konkretnih koraka koje treba preduzeti u pravcu lobiranja.

Ova strategija je već dala rezultate i bez nje ne bismo mogli da dobijemo priznanja koja smo dobili tokom 2011. i ove godine.

Pored toga želeo bih da po prvi put pomenem da je od trenutka kad je ta strategija bila napisana na sastanku koji je održan u Luksemburgu sa političkim direktorima iz SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije, ovaj dokument bio poslat tim zemljama i na osnovu tog dokumenta sve do sada imali smo punu koordinaciju rada između Prištine i tih svetskih centara moći u vezi sa zatvaranjem pitanja punog međunarodnog priznanja Kosova.

Kad je reč o sednicama Saveta bezbednosti UN posvećenih Kosovo, želim da kažem da spoljna politika Kosova i na jednom tako visokom međunarodnom forumu treba da odražava svoje ciljeve, opredeljenja i programe rada prema onome što se dešava na Kosovu. Tako sam na svakoj sednici Saveta bezbednosti uz veliku odlučnost iznosio stavove države Kosovo i njenih građana i javnog mnjenja o određenim političkim dešavanjima.

Podrazumeva se da tu treba da vodimo računa o tome da iznesemo svoje argumente u takvoj formi i na način koji že biti logični i uverljivi za međunarodnu zajednicu. 

Ilirija: Da zastanemo na trenutak i počnemo temu o severu Kosova. Situacija je problematična zbog upornog lošeg ponašanja Srbije. Šta će se dalje dogoditi?

Hodžaj: Što se tiče situacije u tri opštine na severu Kosova, postoji odlučnost Vlade Republike Kosovo da se srpsko stanovništvo integriše u naš politički, ekonomski i društveni život, onako kako se ostvarila integracije većine pripadnika srpske zajednice koji žive na Kosovu.

Kosovo je izgrađeno na tri osnovna načela: demokratije, multietničnosti i sekularnosti. Kosovska politička elita i građani opredelili su se za izgradnju multietničkog Kosova, na kojem je danas, kao rezultat sprovođenja preko 95% Ahtisarijevog paketa, srpska zajednica integrisana na centralnom i lokalnom nivou i u svim kosovskim institucijama.

Ipak, mislim da situacija na severu zemlje, i posle 13 godina od oslobođenja Kosova i 5 godina od nezavisnosti, i dalje ostaje pod uticajem kriminalnih grupa i nelegalnih struktura policije, snaga bezbednosti i paravojnih formacija Srbije.

Nema sumnje da su sve vlade koje su formirane na Kosovu posle rata mogle da urade više na poboljšanju situacije na severu zemlje, ali smatram da glavna odgovornost za to ipak leži na međunarodnoj zajednici.

Međunarodna zajednica prisutna na Kosovu i važni centri odlučivanja nisu izvršili potreban i sistematski pritisak na Srbiju da raspusti te strukture u tri opštine na severu kosova. Smatram da je krajnje vreme da do toga dođe.

Na svim sastancima sa najuticajnijim državnim funkcionerima na polju međunarodne politike nastojao sam da im jasno kažem da Srbija nema samo jedan stav, već da ima dva paralelna stava koja primenjuje prema srpskoj zajednici na Kosovu i prema Kosovu u celini.

Prvi stav je da je Srbija na sve moguće načine sprečava sprovođenje Ahtisarijevog plana i Ustava Kosova u tri opštine na severu, preduzimajući sve mere da onemogući proširenje suvereniteta Kosova i na sever zemlje. Zbog toga je i integracija srpskog stanovništva na severu u kosovske institucije proticala u jednom veoma teškom i složenom procesu. Drugi stav koji je imala Srbija je što prećutno nije sprečavala integraciju većine Srba južno od reke Ibar u lokalne i centralne kosovske institucije. Zato i mislim da je međunarodna zajednica trebalo da izvrši veći pritisak na Srbiju svim sredstvima i na svim nivoima da je natera da raspusti svoje nelegalne političke strukture, policijske formacije i kriminalne grupe na severu.

Situaciju u tom delu Kosova ni na koji način ne treba posmatrati kao sukob između Vlade Kosova i građana na severu zemlje.

Ono što se dešava na severu nije neki fenomen koji se pojavljuje prvi put i to samo na Kosovu, već je to nastojanje da se vrši kontrola nad delom zemlje koja je nezavisna od Srbije, što smo već imali prilike da vidimo u Hrvatskoj i u Bosni tokom 1990-ih godina, pokušaj koji joj nije uspeo.

Akcije Vlade Kosova kojima je rasporedila policijske i carinske službenike na granične prelaze između Kosova i Srbije iz jula prošle godine, kao i otvaranje administrativne kancelarije u severnom delu grada Mitrovice su prelomni koraci koji će na kvalitativan način da izmene situaciju u pravcu integracije severa Kosova u multietničko Kosovo.

Međutim, potrebno je još mnogo više odlučnosti i zrelosti na stani države da bi se ostvarilo poverenje u srcima građana na severu Kosova da i oni mogu da postanu deo naše multietničke države kao što je uspelo i većem deli srpske zajednice na Kosovu.

Ilirija: Šta za Kosovo i za etničke Albance u zemljama u kojima žive na celom Balkanu znači pobeda Tomislava Nikolića kao predsednika Srbije? Da li treba zaista da poverujemo da su se Srbi promenili kad je reč o Kosovu ili o njihovom večnom snu o Velikoj Srbiji?

Hodžaj:
To je bila odluka građana  Srbije o tome ko će da bude njihov predsednik. Od oktobra 2000. godine kad je Milošević svrgnut sa vlasti pa do maja 2012. godine, oko 12 godina u političkom životu Srbije dominirala je Demokratska stranka bivšeg srpskog premijera Đinđića i bivšeg predsednika Borisa Tadića, što je stvorilo utisak da se Srbija demokratizuje i da sprovodi reforme na svom putu ka evropskim integracijama.

Rezultati izbora iz maja ove godine, izbor Nikolića za predsednika Srbije,  jačanje konzervativnih partija koje su nekada bili saradnici Miloševića za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji kao i jačanje stranke bivšeg diktatora Miloševića su jasan pokazatelj da su izbori u Srbiji iz maja 2012. godine doveli do promena.

Međutim mnogi ne prihvataju da tu promenu opišu njenim istinskim imenom: povratak prošlosti i radikalnom nacionalizmu u političkom životu Srbije. Svi koji ne veruju da je ova ocena tačna, samo treba da izvedu prostu računicu o mandatima koje su u Skupštini Srbije osvojile stranke koje su razmišljale i delovale izrazito nacionalistički u političkom životu Srbije në.

To nam pokazuje da sve ono što je 12 godina bila poruka propagande da se Srbija menja, da su to bile samo površinske promene a da je na žalost suština političke, institucionalne i javne kulture Srbije ostala isto ono što je nekad bila.

Bez obzira na to, mi ćemo da procenimo i prosudimo političko ponašanje Srbije na osnovu njenih dela i njenog ponašanja u budućnosti a ne na osnovu njene prošlosti koja bez ikakve sumnje nosi teško nasleđe.

Prve novosti koje nam dolaze iz političkog života Srbije posle političkih izbora nisu mnogo ohrabrujuće.

Negiranje genocida u Srebrenici, se tvrdnja da je Vukovar navodno srpski grad i stav da Srbija nikad neće priznati Kosovo čak ni po cenu da ugrozi svoju evropsku budućnost, sve su to elementi politike iz prošlosti, koja je u svoje vreme donela mnogo nasilja, ratova i bola.

Ipak odnos između Kosova i Srbije ne treba posmatrati iz perspektive toga ko vodi Srbiju, jer mislim da i nema nekih velikih razlika između sadašnjeg i bivšeg predsednika u pogledu stavova koje su zauzeli u odnosu na Kosovo.

Pristup koji Srbija ima prema Kosovu treba da se shvati na konceptualnom planu, a tu je glavni problem bio i ostao hegemonistička tendencija srpske politike u odnosu na sve zemlje iz regiona uključujući i politiku u odnosu na Kosovo.

Krajnje je vreme da Srbija shvati, kad je reč o Kosovu i drugim zemljama bivše Jugoslavije, da je izgubila bitku na vojnom, političkom i diplomatskom planu.

Politička sudbina Kosova ne zavisi od toga ko je predsednik Srbije, a Kosovo danas predstavlja geopolitičku činjenicu na Balkanu, njegova nezavisnost je nepovratna stvarnost, a država Kosovo je faktor mira, sigurnosti i stabilnosti u regionu.

Ilirija: Da li imate komentar na izjavu ruskog ambasadora u Srbiji da se ne dozvoli navodno „stvaranje Velike Albanije“? Da li je to neko tražio?

Hodžaj: Na osnovu svog političkog iskustva a naročito nakon mog imenovanja za ministra spoljnih poslova Republike Kosovo, shvatio sam više puta i to sistematično da države koje se protive nezavisnosti Kosova uvek pokušavaju da povežu političke elite sa Kosova, iz Albanije ili iz Makedonije sa nečim što misle da predstavlja njihov pokušaj da sprovedu u život ideju o Velikoj Albaniji.

Ono što je rekao ruski ambasador u Beogradu samo je odraz jednog elementa diplomatske propagande nekolicine država koje su protiv nezavisnosti Kosova i protiv snažne evropske Albanije.

Takve ideje koriste ideju o Velikoj Albaniji da bi predstavile Albance u regionu kao faktor destabilizacije po mir i sigurnost celog Balkana, što nikako nije tačno.

Ni danas kao ni u poslednje dve decenije, nijedna ozbiljna politička snaga u Tirani, Prištini ili Skoplju niti bilo gde drugde gde žive Albanci na Balkanu nije imala takvu ideju kao svoj strateški i politički cilj. Zbog toga ne smatram da tako nešto zaslužuje pažnju.

Ilirija: Kosovo je uspelo da ostvari jednu važnu tačku u dijalogu sa Srbijom, a to je mogućnost za učestvovanje na regionalnim skupovima uz fusnotu. Mnogi glasovi, bilo opozicioni ili oni drugi, nisu se obradovali takvom dogovoru. Da li vi smatrate da je ta fusnota zaista najbolje rešenje?

Hodžaj: U tehničkom dijalogu koji se vodi između Republike Kosovo i Republike Srbije održano je 9 runda sastanaka i ostvareno je nekoliko tehničkih sporazuma koji imaju za cilj da poboljšaju svakodnevni život građana obe zemlje.

Od samog početka taj dijalog je bio tehnički i rezolucija Saveta bezbednosti UN iz septembra 2010. godine koja je pozvala dve strane da pristupe dijalogu pod okriljem EU jasno je stavila na znanje da će taj dijalog biti tehnički i da neće imati nikakve veze sa statusom, suverenitetom i teritorijalnim integritetom Republike Kosovo.

Smatram da su u dijalogu postignuta dva važna dogovora koje treba da pravilno shvatimo i tumačimo:

Dogovor o saradnji u regionalnom predstavljanju omogućava Kosovu da učestvuje, uzme reč, potpisuje i pridružuje se u svoje ime kao država koja je partner i ravnopravna sa svim drugim državama u datoj evropskoj regionalnoj organizaciji, instituciji ili forumu. Taj dogovor je pravni međudržavni bilateralni sporazum kojim je Srbija prihvatila državu Kosovo kao pravnu i činjeničnu stvarnost.

Zatim imamo i dogovor koji se odnosi na integrisano upravljanje granicama koji je evropski model prem a kojem se uređuju međudržavne granice. I taj dogovor je bilateralni sporazum i prihvatanje državnih granica Kosova od strane Srbije.
 
Poznato mi je da je bilo debate i različitih mišljenja u vezi sa tim dogovorima.  Ipak, jedna stvar o kojoj treba da vodimo računa je to što je Kosovo ostvarilo veliki napredak uz podršku svojih evroatlantskih partnera, koji su prisutni i u tehničkom dijalogu između Kosova i Srbije kao garanti tih dogovora.

Ilirija: Na nekoliko regionalnih skupova održanih posle postizanja tog dogovora, Srbija nije ispoštovala fusnotu. Da li je to dokaz da je Beograd i dalje problematičan? Da li će se pregovarački tim promeniti?

Hodžaj: Mislim da to što Srbija ne poštuje dogovor ne treba da začudi nikoga ko je pratio razvoj političkih dešavanja u regionu poslednjih 20 godina. Politički pristup Srbije prema Kosovu u postupku raspada bivše Jugoslavije i uloga međunarodne zajednice mogu se opisati jednom jednostavnom rečenicom, a to je da Srbija u većini slučajeva nije prihvatala sporazume koji su nastali kao rezultat nekog međunarodnog posredovanja. Odnosno, ako ih je i prihvatila u manjem broju slučajeva, onda bi preduzimala sve mere da onemogući njihovo sprovođenje u delo.

Dozvolite mi da pomenem samo neke od primera: Srbija je prihvatila i Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, ali je počev od juna 1999. do decembra 2007. godine preduzimala sve što je mogla da onemogući njihovo sprovođenje i da podrije njihovo dejstvo na terenu.

U međunarodnom procesu za određivanje konačnog statusa Kosova od 2005-2007. godine, Srbija je učestvovala u tom pregovaračkom procesu, ali nije prihvatila konačni i završni rezultat tog procesa odnosno sveobuhvatni predlog bivšeg predsednika i specijalnog izaslanika Ahtisarija.

Ne mislim da će pregovarački tim biti promenjen, ali to je pitanje kojim se bavi predsednik vlade.

Ilirija:
Srbija se stalno poziva na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Međutim, iako rezolucija ne dopušta nikakvu vlast Srbije na Kosovu, Beograd već trinaestu godinu zaredom proglašava izbore na teritoriji Kosova koje je danas nezavisna i suverena država. Osim što je to pogrešan pristup i sama priroda načina na koji se ponaša Srbija, da li nam to pokazuje i da Beograd koristi dogovor o fusnoti za status „kandidata“ za EU, a ima na umu da nastavi da postupa bez ikakve promene?

Hodžaj:
Što se tiče izbora, mislim da je najzad posle 13 godina Srbija u 2012. godini konačno odustala od toga da organizuje izvore na teritoriji Republike Kosovo.

Postignut je dogovor između OEBS i Vlade Republike Kosovo čija je svrha bila da se kosovskim građanima iz srpske zajednice koji imaju dvojno državljanstvo ponudi da iskoriste svoje pravo glasa, a to je predviđeno i u Ustavu Republike Kosovo.

Ovde treba pomenuti činjenicu da je zainteresovanost građana Kosova za učešće na tim izborima bilo malo ako to uporedimo sa njihovim izlaskom na skupštinske izbore na Kosovu iz 2010. godine.

A kad je reč o tehničkom dijalogu između Kosova i Srbije i postignutih dogovora, u potpunosti se slažem sa vama da je cilj Srbije bio jedino da ostvari neke dogovore sa Kosovom samo na papiru ali ne i da ih sprovede u delo.

Hoću da kažem da je Srbija iskoristila taj dijalog samo kao svoj instrument kojim će da se pokaže zaslužnom za saradnju sa Kosovom i da se prema Kosovu ponaša na evropski način samo da bi dobila status zemlje kandidata. Kao što sam govorio na svim međunarodnim forumima da dogovori na papiru nemaju vrednost ako se be sprovedu u delo na terenu, a to se nije dogodilo.

Kad ovo govorim pre svega mislim na dogovor koji se odnosi na regionalnu saradnju i na dogovor o integrisanom upravljanju granicama, koji još uvek nisu sprovedeni u delo.

Međutim, sa formiranjem nove vlade u Srbiji, EU i SAD kao garanti tih dogovora treba da izvrše pritisak na Vladu Srbije da bi ona sprovela ono što je dogovoreno.

Ilirija:
Rezolucija 1244 doneta je za teritoriju koja nije priznata Rezolucijom 777 Saveta bezbednosti UN od 19. septembra 1992. godine i razjasnila je da država pod imenom Jugoslavija više ne postoji. U to vreme UN nisu priznavale tadašnju Jugoslaviju Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića iz Crne Gore. Pokojni diplomata Ričard Holbruk je januara 2001. godine govorio da je Rezolucija 1244 namerno ostavljena nejasnom. Ako je tako zašto bi se i dalje pozivali na Rezoluciju 1244?

Hodžaj: Kad je reč o Rezoluciji 1244 i njenom važenju za Kosovo, mislim da je najtačnije i najprofesionalnije mišljenje koje je dao Međunarodni sud pravde. Sud je doneo veoma jasnu odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova u potpunosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom i takođe akt koji izražava volju naroda Kosova i doneti su u skladu sa Rezolucijom 1244.

Prema mišljenju Suda, zakonitost našeg nezavisnosti je u skladu sa međunarodnim pravom i rezolucijom. Prema tome, nijedna država nema pravne razloge da odlaže donošenje odluke kojom će da prizna nezavisnost Kosova.

Osnovni cilj Rezolucije 1244 bio je da omogući institucionalni i pravni okvir za utvrđivanje konačnog statusa Kosova, što je urađeno u međunarodnom procesu kojim je rukovodio bivši finski predsednik Marti Ahtisari i posle procesa pregovaranja koji je ponudio konačno ređenje u obliku nezavisnosti Kosova.

U praktičnom smislu može se reći da su političke, institucionalne, pravne, fiskalne i mnoge druge strukture nezavisnog Kosova stvorene upravo pod o međunarodnom administracijom na Kosovu.

Ovakva situacija, uzeta zajedno sa borbom Kosova za slobodu, višegodišnjom diskriminacijom Miloševićevog režima, genocidom izvršenim nad građanima Kosova i humanitarnom intervencijom NATO, učinile su da slučaj Kosova bude specijalan slučaj na njegovom putu ka sopstvenoj državnosti. 

Ilirija: Koja je bila vaša uloga kao diplomatije Kosova, Albanije i albansko-američke zajednice u toj poseti i u celini u albansko-američkim odnosima?

Hodžaj: Odnosi između Republike Kosovo i Sjedinjenih Američkih Država za nas su svetinja a za nas kao nezavisnu zemlju SAD su najveći strateški partner. Ti izvanredni odnosi će zauvek ostati svetinja za nas. Poseta premijera Tačija SAD, njegovi sastanci sa potpredsednikom Bajdenom i državnom sekretarkom Hilari Klinton predstavljaju dalje jačanje i produbljivanje tih svetih odnosa sa SAD. Ipak mi smo zainteresovani da pored tih odličnih diplomatskih odnosa ostvarimo i odličnu saradnju u oblasti ekonomije i obrazovanja u svojim odnosima sa SAD, uz jačanje naših veza saradnje i produbljivanje našeg prijateljstva.

Prema tome, pored tema koje se odnose na unutrašnju konsolidaciju državnosti Kosova kroz jačanje njegovog međunarodnog subjektiviteta kao i integracije opština sa severa Kosova kao celine, mi smo razgovarali i o konkretnim projektima preko kojih se odvija ekonomska, obrazovna i kulturna saradnja.

U svetu u kojem živimo je izuzetno važno da pored odgovarajućih institucionalnih i državničkih veza postoji i snažna ljudska povezanost između naših naroda i društava.

Kad je reč o spoljnoj politici, želim da kažem da pored našeg osnovnog opredeljenja prema evroatlantskim integracijama, imamo punu koordinaciju rada sa ambasadom SAD u Prištini, sa Stejt departmentom i sa mnogo drugih institucija u Americi.

Nema nikakve sumnje da je u stvaranju tih istorijskih, diplomatskih i prijateljskih veza albansko-američka zajednica odigrala presudnu ulogu, tako da se sloboda i nezavisnost Kosova ne mogu zamisliti bez uloge koju su na međunarodnom planu odigrale SAD  i Albanci koji žive u Americi.

Pored toga, sa Albanijom smo ostvarili usaglašene stavove o našim strateškim interesima u regionu i šire, a diplomatija Albanije imala je i ima veoma važnu ulogu u izgradnji državnosti Kosova.

Ilirija: Premijer Hašim Tači je jasno i glasno izjavio u Skupštini da ako bi se povredile granice Kosova ili ako bi se odustalo od zahteva za promenom granica, Albanci bi slobodno mogli da žive u jednoj državi. Jasno je da ministar spoljnih poslova ne može da snosi nikakvu odgovornost za izjave predsednika vlade, ali možete li da nam kažete da li vas je na tu temu neko iz međunarodne zajednice nešto pitao i kakav ste odgovor dali u pogledu našeg stava kao naroda koji za svoj cilj ima integraciju?

Hodžaj: Poruka koju je poslao premijer Tači u toj svojoj izjavi je da svaka ideja o izmeštanju granica ili razmeni teritorija može da ima domino efekat na više država na Balkanu, jer su sve te države višenacionalne i sastoje se od teritorijalnih zona u kojima žive ljudi iz različitih etničkih grupa.

Razume se da je njegova izjava bila reagovanje na ideje koje su više puta bile iznošene u političkom životu Srbije o srpskoj politici podele Kosova, što su ideje koje su veoma opasne za ceo region jer mogu da izazovu izuzetno nasilne situacije i da dovedu do destabilizacije i nesigurnosti po mir u regionu.

Premijer Tači i svi nosioci odgovornosti u institucijama izjašnjavali su se veoma jasno protiv takvih opcija, jer se ne mogu vršiti promene granica na Balkanu, a ideje o stvaranju homogenih država su stvar prošlosti.

Ilirija: Posle rasističkih događaja uperenih protiv Albanaca u državi Makedoniji iz Albanije je istaknuto da neće narušiti odnose između te dve zemlje. Pored toga, u Prištini je makedonska ambasada bila meta napada. Ako mi dopustite da tako kažem, ako rasistički napadi, ubistva, nasilje i diskriminacija ne narušavaju odnose među državama, šta bi drugo moglo da dovede do toga? U celini, kakvi su odnosi sa Albanijom?

Hodžaj: Kad je reč o položaju Albanaca u Makedoniji, smatram da u odnosu sa položajem koji su imali u prošlosti postoji istinsko poboljšanje njihovog političkog, ekonomskog i kulturnog položaja u državnim institucijama. Ipak, stav Vlade Republike Kosovo je da makedonska država treba da učini još više na sprovođenju Ohridskog sporazuma, dok politički predstavnici Makedonaca i Albanaca treba da budu opredeljeni u tom pravcu.

Napad na ambasadu Makedonije u Prištini predstavlja štetan čin koji je uperen protiv državnih interesa Republike Kosovo i dobrosusedskih odnosa koje imamo sa Makedonijom kao susednom zemljom. Policija vrši istragu o tom slučaju, a ja sam bio u stalnom kontaktu sa makedonskim ministrom spoljnih poslova onog dana kad se dogodio taj incident.

Odnosi sa Albanijom su izvanredni, naša dva ministarstva imaju punu koordinaciju rada na dnevnoj osnovi i na taj način vršimo koordinaciju institucionalne saradnje između pojedinih sektora i nadležnih institucija naše dve zemlje. Ova naša saradnja do sada je funkcionisala na osnovu snažne političke volje, s tim da je cilj Ministarstva spoljnih poslova da se ta saradnja institucionalizuje putem sklapanja bilateralnih sporazuma i konkretne saradnje u brojnim oblastima života në.

Ilirija: Albanci na istočnom Kosovu, u Preševskoj dolini, očigledno da nemaju skoro nijedno od prava koje imaju Srbi na Kosovu. Da li je Kosovo tražilo da Albanija interveniše na svojoj etničkoj teritoriji koja je ostala pod slovenskom vlašću od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca a kasnije i u Jugoslaviji sve do njenog raspada?

Hodžaj: Albanci u Preševskoj dolini trenutno predstavljaju najdiskriminovaniju etničku grupu na Balkanu, jer način na koji ih tretira politika Beograda izaziva zabrinutost ne samo na Kosovu već i u drugim političkim centrima u svetu. Ovakav diskriminisan položaj Albanaca za nas na Kosovu je neprihvatljiv i ja sam pokrenuo ovo pitanje na svim zvaničnim sastancima koje sam imao sa raznim relevantnim faktorima odlučivanja. Smatram da država Kosovo koja je okružena albanskom populacijom u susedstvu treba da postavi sebi u zadatak trajno poboljšanje njihovog političkog i ekonomskog života i promovisanje nacionalnog identiteta Albanaca gde god da oni žive izvan Kosova i izvan Albanije. 

Enver Hoxhaj: EU muss sich stärker in der Ukraine engagierenKosovos Außenminister: "Serbien muss noch mehr machen""Serben haben Kosovo als Realität akzeptiert""Belgrad muss Souveränität des Kosovo akzeptieren"